Zovem se Yanek i imam trideset godina. Plešem od oktobra 2002. godine. Imam plesnu trupu koja se zove Casino.com. Plešemo Casino Ruedu, salsu ali i ostale kubanske plesove. Bili smo šampioni Kube dva puta. Ja sam bio prvak Kube 2004. godine, a osvojio sam i svetsko prvenstvo u Italiji 2004. godine. Nakon toga bio sam prisutan na svetskim prvenstvima kao sudija, bio sam tu da pomognem i učestvujem u nastupima.
Kako si naučio da plešeš?
Naučio sam sâm, posmatrajući svoju braću kako plešu. Počeo sam da plešem smišljajući sopstvene pokrete i poteze. Želeo sam da postanem dobar plesač, a da pri tom plešem samo one stvari koje sâm smislim, a ne da gledam nečija videa ili učim od nekoga. Bilo da je loše ili dobro, samo da je moje. To je ono što sam želeo.
Kako sastavjaš svoje koreografije?
Našao sam idealno vreme za stvaranje. To je ujutro kada ustanem. To je vreme kada mi se javljaju ideje i počinjem da stvaram. Kada prođem kroz koreografiju sve je spremno. Zamišljam ljude kako plešu i već imam viziju o tome šta može biti dobro a šta ne. Tada proplešem sve sâm i tek nakon toga radim koreografiju sa svojom trupom. Čim završim s koreografijom, tražim muziku i menjam neke stvari pošto volim da koristim muzičke pauze u svojim nastupima.
Kako si odabrao plesače za Casino.com?
Prvobitno to je bila samo moja porodica. Moj brat, moja bivša devojka i njene prijateljice dva rođaka i dva suseda. Tada sam odlučio da ples ne bude samo moj hobi, nego i moj posao, moj poziv. Ja živim da bih plesao. Međutim, moja braća su imala svoje poslove i otišli su. Morao sam da nađem druge ljude. Rođaci su ostali, a pronašao sam i druge prijatelje. Naš cilj nije da postanemo zvezde, mi samo želimo da uživamo u našem plesu. Pokušao sam da nađem dobre ljude, prijatelje, a ne u prvom redu dobre igrače – to nije bila stavka. Verujem da biti dobar ili loš zavisi od vremena koji plesač posveti vežbanju i učenju, a zavisi i od toga kako osećamo u vezi onoga što radimo. Sada su moji prijatelji svi dobri plesači. Možda ranije nisu bili, ali su želeli da to postanu. Radili smo veoma puno i vredno i sada su svi jako dobri.
Koliko često vežbate?
Uglavnom vežbamo jednom nedeljno, ali je teško i to uklopiti kada nemamo uslove i vremena da se sastanemo. Nadam se da će se to ubuduće promeniti. Naš trening traje dva sata. Pre nego što počnemo sa uvežbavanjem koreografije krenemo s nekim malim novim stvarima za plesače – koracima, elementima iz drugih plesova.
Možeš li nam nešto reći o svom učešću u dvd-ima „a la Salsa Cubana“?
Radio sam na dvd-ima „a la Salsa Cubana“ koje je izdao Eric Freeman 2002. godine. Bilo je veliko iskustvo videti kako se ljudima dopada ono što mi ovde na Kubi radimo. To je bila ujedno i dobra prilika da pokažemo svetu šta zna i može kubanski plesač. Ljudi ne znaju skoro ništa o Kubancima koji žive na Kubi – ne pričam o Kubancima koji žive u Evropi. Bilo je to dobro iskustvo, a sada želim da napravim nešto sam. Već smo i snimili figure veoma visokog standarda za napredni nivo, ali još nismo imali priliku da to i izdamo, prodajemo i pokažemo, zato što na Kubi nemamo mogućnosti za to.
Šta misliš o evoluciji salse na Kubi?
Nema puno učenika kubanske salse. Salsa se ne tretira kao profesionalan ples. On se smatra uličnim plesom. Nemamo škole gde se mladi ljudi uče kubanskoj salsi, pošto mi na Kubi nismo organizovani. Treba da se razvijamo i da podelimo svoja mišljenja i gledišta. Mnogo ljudi podučava na različite načine i različitom pedagogijom, a ljudima koji uče van Kube je veoma teško da sve to sintetišu. To nije kao sa „Los Anđeles“ stilom koji svako podučava na isti način, pa čak iako rade različite stvari. To nije tako ovde na Kubi, a upravo nam je to potrebno. Kada postignemo taj cilj bićemo bolji.
Šta misliš o regetonu?
Što se muzike tiče mislim da je posredi želja latino muzičara da oponašaju američke repere. Način na koji ovi muzičari plešu i pevaju, kako se oblače identičan je reperima iz Amerike. Ali to nije Kuba, to nije za nas. Mediji imaju puno uticaja na to. Ako bilo gde da kreneš čuješ regeton tada ćeš ga i zavoleti. Ali ne možemo smatrati regeton plesom. Samo pomeraš telo kako god umeš. To je lako. Za Kubance je to veoma lako. Možda je za Evropljane to malo teže zbog samih pokreta ali za nas to je prelako. Tako, obzirom da je jednostavno, mnogo ljudi pleše regeton na Kubi. To je takođe jedan od razloga zašto toliko puno ljudi ne pleše salsu. Ne protivim se regetonu, plešem ga, sviđa mi se, ali ja volim salsu. A nemam priliku da je plešem u diskoteci, pošto se tamo najviše pušta regeton, što je problem koji trenutno imamo.
Koji su tvoji omiljeni salsa muzičari?
To zavisi od toga šta u određenom trenutku želim da radim. Ako želim da plešem ruedu, onda je to „Los Van Van“, ako želim da plešem salsu onda više volim „Orquesta Reve“ i „Pupy y los que son son“. Ako želim najbolju muziku da bih zaplesao salsu na Kubi, plešem na muziku Adalberto Alvareza. Na nacionalnom šampionatu „Bailar Casino“ plesao sam sa nekim od ovih muzičara.
Možeš li nam reći nešto više o programu „Bailar Casino“? To je bio televizijski program koji se počeo emitovati 2004. godine kako bi se očuvali Casino i Casino Rueda, pošto je pre toga bio prisutan samo regeton. Namera je bila da se poveća broj ljudi koji plešu salsu. To je bilo takmičenje, i parovi su prolazili kroz kvalifikacije. Odvijalo se nedeljno, mesečno, polugodišnje, godišnje. Program je bio veoma dobar i trajao je dve godine. Šta je bio problem? Prve godine kada sam pobedio, učestvovali su najbolji plesači. Druge godine je bilo zabranjeno ovim istima da učestvuju u takmičenju pošto su želeli nove ljude. Nivo je opao i program je prestao da se emituje. Više ne postoji, a nama bi bio potreban.
Koja je tvoja omiljena aktivnost – podučavanje, plesanje uveče, ples na pozornici?
Kao prvo, ne volim pozornicu! Volim da plešem. Problem nije u tome da sam loš plesač na sceni – bar pretpostavjam. Ono što ja volim jeste da improvizujem, da plešem ono što osećam, a ne da izvodim neku koreografiju. Ali to ne može da se radi kada je u pitanju šou, osim ako je sam šou improvizacija. U tom slučaju mogu da plešem na pozornici, ali čak i tada sam malo stidljiv. Moj omiljeni ples je kada plešem za sebe, na ulici, i kada predajem. Ali ono što ipak najviše volim jeste da stvaram. Ako imam cilj mogu da smislim deset figura u jednom danu.
Da li postoji neki plesač kome se diviš?
Veoma visoko cenim Jorge Camagueya, Kubanca koji živi u Španiji, on je veoma dobar plesač, odličan učitelj i predivna osoba. Kada on pleše svi oko njega osećaju nešto i upijaju sve informacije. Na svetskom prvenstvu u Italiji sam upoznao plesača Henrija Hereru koji je plesao “Majami stil” i on je za mene takođe odličan plesač i predavač. Tu je još i Jhesus Aponte – njegov stil mi se izuzetno dopada.
Kakvi su ti planovi?
Osvojiti Evropu! Ne kao ja, Yanek, već kao Kuba. Da pokažem šta mi Kubanci umemo, pošto mislim da ljudi u Evropi uopšte nemaju predstavu o tome. Želim da napravim velike stvari - Camaguey i ja imamo jedan zajednički projekat kojim želimo da ujedinimo kubanske predavače.
Šta je definicija kubanske salse za tebe?
To je više osećaj nego ples. Salsa nije znanje već osećaj. Plesanje sa instinktom. To je jedinstvo kubanskih ritmova i kubanske kulture. Salsa nije samo ples već i ono kako se ponašamo i ono o čemu pričamo. Kubanska salsa jeste kubanski stil života i ujedno naša kultura.
